Zovem se Danica.
Imam 50 godina i živim u Švajcarskoj već više od tri decenije.
Mnogo sam radila, mnogo dala, i mnogo izgubila.
Udala sam se mlada, volela celim srcem, i mislila da će taj život trajati zauvek.
Ali život ume da promeni sve u jednom danu.
Moj muž je preminuo pre osam godina.
I od tada – dani su tihi, dugi i previše prazni.
Svi oko mene kažu: „Danice, tvoje vreme je prošlo, pomiri se s tim.“
Ali ja ne verujem u to.
Ne može da postoji “prošlo vreme” za ljubav, za nežnost, za dvoje koji se drže za ruku dok svet ćuti.
Jer dok god srce kuca – može ponovo da voli.
Ne tražim mladost, ne tražim luksuz. Sve to sam prošla.
Tražim samo gospodina koji zna šta znači dom, mir, i ženska duša koja ume da voli.
Nekog s kim ću podeliti jutarnju kafu, tišinu pred spavanje i pogled koji govori više od hiljadu reči.
Možda nisam više mlada, ali jesam iskrena.
Znam da brinem, da volim i da pružim ono što se ne kupuje — toplinu, poštovanje i mir.
Zovem se Danica, imam 50 godina i još verujem da me negde čeka neko ko će me pogledati onako kako me odavno niko nije.
Ne želim bajku. Želim život u dvoje.
Mir, osmeh i jedno iskreno „dobro jutro“ koje dolazi iz srca.
