Zovem se Dragana, imam 45 godina i već deset godina živim sama. Razvedena sam, ali ne i slomljena. Kažu da vreme leči sve rane, ali istina je – samoća ne leči ništa. Samo naučiš da ćutiš i da se smeješ dok te unutra boli.
Radim, brinem o sebi, volim tišinu i mirne večeri, ali ono što mi fali ne može se kupiti. Fali mi toplina nečijeg glasa, neko ko će da me pita: „Jesi li umorna?“ i da mi stavi ruku na rame.
Ne tražim savršenstvo. Samo normalnog, iskrenog gospodina koji zna šta znači dom. Nije mi važno da li živiš u gradu ili na selu – meni je važan čovek, ne adresa.
Znam da mnogi danas ne veruju u brak, ali ja još verujem. Verujem u to da dvoje mogu da sede u dvorištu, ćute, i da se razumeju bez reči. Verujem da nije kasno da se neko ponovo nasmeje iskreno.
Možda će neko pročitati ovo i pomisliti da sam naivna, ali ja mislim da sam samo žena koja još uvek zna da voli. A ako ti tražiš isto – možda nije slučajno što čitaš ove redove.
