Zovem se Lidija, imam 40 godina.
Na poslu me svi vole, u društvu kažu da sam nasmejana, vedra, uvek raspoložena.
Ali kad se vrata zatvore iza mene, ostane tišina.
Tišina koja boli više nego bilo šta drugo.
Imam svoj posao, svoj stan, svoj život…
ali nemam nekog da me zagrli kad padne noć, da mi kaže da će sve biti u redu, da mi donese kafu ujutru i da me pogleda onim tihim pogledom – bez reči, ali punim razumevanja.
Nekad sam verovala da je ljubav samo za mlade.
Danas znam da je ljubav za sve one koji još uvek veruju u nju.
I ja verujem.
Ne tražim savršenstvo. Ne tražim bajku.
Samo jednog normalnog, iskrenog čoveka koji zna šta znači poštovanje, bliskost i dodir duše.
Možda ovo čitaš baš ti…
I možda ćeš prvi put posle dugo vremena poželeti da napišeš “Zdravo, Lidija.”
Jer i ti znaš kako je to — imati sve, a opet biti sam.
💌 Ako veruješ da se dvoje može pronaći i posle četrdesete — možda je ovo naš početak.
