Zovem se Sonja, imam 43 godine i ne stidim se da kažem – još uvek verujem u ljubav.
Prošla sam kroz život, padove i razočaranja, ali jedno nisam izgubila – veru da negde postoji muškarac koji želi isto što i ja.
Radim, živim sama, sve mogu sama – ali ne želim više da moram. Želim da se uveče naslonim na nečije rame, da čujem: „Dobro veče, ljubavi.“ Želim jutra uz osmeh, miris kafe i tišinu koju prekida samo poljubac.
Znam da neko će reći: „43? Kasno je za dete, za ljubav, za sve…“
Ali ja kažem – nikad nije kasno ako srce još zna da voli.
I da, volela bih da još jednom osetim taj miris života, da zajedno brinemo o nekome malom, o nekom našem.
Ne tražim bogatstvo, ne tražim luksuz – tražim ruke koje će me čuvati, dušu koja ne igra igrice i pogled koji ne laže.
Možda sam previše iskrena, ali posle svega – iskrenost je jedino što želim.
Ako postoji gospodin koji ume da voli, da poštuje, da razume…
Možda baš on čita ovo sada.
A ja – spremna sam da mu otvorim srce, kuću i život
