Zovem se Jelka, imam 46 godina i živim u Herceg Novi, na moru u Crna Gora.
Ceo život sam ovde.
Ovde sam odrasla, ovde sam radila i ovde sam gradila svoj život.
Imam svoju kuću i bavim se izdavanjem apartmana turistima. Tokom leta moja kuća je puna ljudi, smeha, razgovora i života. Turisti dolaze iz raznih zemalja, uživaju u moru i odmoru.
Ali kada se sezona završi…
kada svi odu…
u kući ostanem samo ja.
„Ljudi često pitaju isto pitanje“
Mnogi me pitaju:
„Kako to da se nikada nisi udala?“
Istina je jednostavna.
Život je prolazio, radila sam, pomagala porodici, brinula o kući i imanju… i nekako je vreme prošlo.
Nisam želela da budem sa bilo kim samo da ne budem sama.
Uvek sam verovala da brak treba da bude iskren i pravi.
Možda sam zato i ostala sama do danas.
„Imam sve… ali mi nedostaje neko moj“
Ne mogu da kažem da mi u životu nešto materijalno nedostaje.
Imam kuću.
Imam posao.
Imam miran život.
Ali postoji jedna stvar koju ni kuća ni novac ne mogu da zamene.
Nekoga pored sebe.
Nekoga sa kim ću popiti jutarnju kafu.
Nekoga sa kim ću prošetati pored mora uveče.
Nekoga kome ću reći kako mi je prošao dan.
„Ne tražim savršenog čoveka“
Ne tražim bogatstvo.
Ne tražim savršenstvo.
Tražim normalnog, poštenog gospodina koji želi isto što i ja —
brak, poštovanje i miran život u dvoje.
Nije mi bitno odakle si.
Bitno mi je samo da si dobar čovek.
„Možda još nije kasno“
Imam 46 godina, ali verujem da nikada nije kasno da dvoje ljudi pronađu sreću.
Možda negde postoji čovek koji isto kao ja želi nekoga sa kim će podeliti život.
Ako postoji takav gospodin koji čita ovo…
možda je sudbina htela da baš ovde pronađemo jedno drugo.
