Zovem se Ljiljana, imam 48 godina i živim u Kragujevcu.
Dugo sam se dvoumila da li uopšte da napišem ovo, ali shvatila sam da ćutanje nikome nije donelo sreću.
Godinama slušam iste rečenice:
„Prošlo ti je vreme“,
„Muškarci traže mlađe“,
„Treba da se pomiriš s tim.“
I tako, malo po malo, žena postane nevidljiva.
Nisam ružna. Nisam loša osoba.
Samo sam žena u godinama koje drugi smatraju manom, a ne vrednošću.
Radim, živim pošteno, imam svoje navike i svoje snove.
Ne tražim savršenstvo. Ne tražim bogatstvo.
Tražim čoveka koji razume da godine nisu kraj, već iskustvo.
Najviše boli to što te ljudi ne pitaju kakva si osoba, već koliko imaš godina.
A ja još umem da se smejem, da volim, da budem nežna i verna.
Ne tražim sažaljenje.
Tražim nekog ko neće reći “ostarela si”, već “gde si bila do sada?”
Ako postoji muškarac kome nisu bitne bore, već srce,
ako veruje da ljubav ne dolazi samo u dvadesetim —
onda možda ovo nisam napisala uzalud.
