Zovem se Milica, imam 44 godine i udovica sam vec nekoliko godina. Ljudi oko mene misle da se covek navikne na samoću, da prodje vreme i da rana sama zaraste. Ali istina je da se neke tišine nikada ne naviknes… samo naucis da ih nosis.
Godinama sam sama, i u tom vremenu sam naucila mnogo o sebi. Naucila sam da mogu sve – i da radim, i da brinem, i da se podignem kad posustanem. Ali naucila sam i to da zena, ma koliko jaka bila, ipak zeli nekoga uz sebe. Nekoga ko ce razumeti da sam prosla bol, ali da i dalje znam da volim.
Ne trazim muskarca da me “spasi”, niti da popuni prazninu. Ne treba mi ni neko ko ce da me sazaljeva. Treba mi muskarac koji zna kako se postupa sa zenom koja je prosla svoje – sa strpljenjem, postovanjem i mirnom sigurnoscu. Nekoga ko ume da bude oslonac, a ne jos jedna rana.
Ne trazim perfekciju. Ne trazim bogatstvo, glamur, ni prazne price. Trazim odraslog, normalnog muskarca koji drzi do sebe i zna sta hoce. Nekoga ko ce ostati kad postane ozbiljno, ko ne bezi od emocija i ko zna da je prava zena dar, a ne teret.
Ja sam zena koja i dalje veruje u blizinu, u toplinu i u ljubav koja se gradi polako. Ako si zreo, smiren i spreman da upoznas zenu koja je prosla bol, ali nije izgubila srce… mozda smo bas mi pravi jedno za drugo.
Ako mislis da jesi taj — javi se.
KONTAKT 👇👇
