Stojim u ovom dugackom hodniku i gledam u telefon. Slika je obicna, ali meni znaci mnogo.
Zovem se Ana, imam 44 godine. Pre 6 godina izgubila sam muza. Otišao je iznenada i od tada sam sama. Preselila sam se u inostranstvo jos pre 8 godina i tu sam ostala. Radim, placam stan, idem na posao svaki dan, kuvam sebi veceru i navece legnem u prazan krevet.
Deca su odrasla. Jedno studira, drugo radi u drugom gradu. Vidim ih kad stignu, ali vecinu vremena sam sama. Navikla sam na to. Navikla sam na tišinu, na hladnocu strane zemlje i na to da sve radim sama. Ali postoji jedan deo mene koji jos uvek ne može da se navikne – na samoću u srcu.
Jos uvek se sredim kad izadjem, jos uvek nosim haljinu kao na ovoj slici, jos uvek imam zelju da neko bude pored mene. Ne trazim da me neko spasi ili da mi resi sve probleme. Trazim coveka koji je i sam prošao kroz zivot, koji zna sta znaci biti sam i koji ipak zeli da deli dane sa nekim.
Zelim obicne stvari. Da mi neko pise "kako si prosla danas", da odemo na kafu posle posla, da se nasmejemo zajedno ili da samo cutimo kad je tesko. Zelim nekoga ko nije u igricama, ko je pošten i ko moze da ceni zenu koja je vec mnogo toga preživela.
Ako si muskarac izmedju 42 i 55 godina, ako zivis sam i ako trazis ozbiljnu vezu, a ne samo prolaznu pricu – mozes mi se javiti. Ne ocekujem savrsene reci. Dovoljno je da budes iskren i da napisess sta trazis.
Mozda bas ti budes taj koji ce mi pokazati da zivot u 44. godini jos moze da bude lep.
Ana (44)
