Kažu da posle tridesete sve postaje teže…
Kažu da prava ljubav ne postoji…
Kažu da su svi dobri muškarci zauzeti…
A ja kažem – nije tačno.
Ja sam Natalija, imam 38 godina, i ne stidim se da priznam – još uvek verujem u ljubav.
Prošla sam kroz mnogo toga. I razočaranja, i pogrešne izbore, i tišinu posle svega kad ostaneš sama u sobi i pitaš se: “Zar stvarno ne postoji neko normalan, neko moj?”
Ne tražim savršenstvo.
Ne tražim bajku.
Samo jednog gospodina koji zna da voli, da poštuje, da stoji uz ženu, a ne ispred nje.
Nije mi važno odakle si, da li živiš na selu ili u gradu, da li si bogat ili ne…
Važno mi je samo da imaš srce.
Želim nekog s kim ću deliti jutra, tišine, osmehe, obične dane.
Želim da ponovo osetim onu sigurnost – da nekome pripadam i da me neko stvarno čeka.
Možda sam previše emotivna, možda previše iskrena, ali ja više ne znam da glumim.
Ako čitaš ovo i osetiš da razumemo jedno drugo… možda se nismo slučajno sreli ovde.
Možda je baš ovo taj trenutak kad sudbina kuca na vrata
